Војвода Војислав Танкосић

Војвода Војислав Танкосић Многим сам планинама ходио, каменом јастук заменио, небом се ведрим покривао, да бих Србију ослободио. Козјак ми гора кућа постала, успомене су моје крваве ране, у Македонији ми младост остала по изгинулим четницима називам дане. Мердарску караулу под бомбама сам прекорачио, са свих су страна куршуми праштали, први сам у Приштину закорачио, остварио оно о чему су Срби вековима маштали. Ја сам косовски осветник, знам шта је страхота хероја, видех шта значи бити победник, јер сам увек ишао испред свог строја. Београд сам на Савском кеју бранио, усиљеним сам маршем ка Дрини газио, на Церу сам душманина тешко ранио, па у Колубару загазио. Ишао сам испред многих младића, у смрт и славу што нема краја, четници мој весници слободе, који не устукнуше ни испред змаја. Умро сам у зору у Трстенику, пред смрт угледах величанствену слику, моју Србију лепотицу, моју премилу вереницу, моју израњавану страдалницу, моју насмејану и уплакану победницу. Ја сам мајор српске војске, који се није
Back to Top