Марица Лукић - Тонска објективизација

Тонска објективизација „Музика је тонска објективизација, екстернализација темперамента и карактера. Мелос и ритам изражавају најнепосредније структуру човекове психе. Тонови, вибрације, дизање и спуштање, ритмички акценти, темпо, паузе, сви ти елементи како их разне анализе и теорије могу и не могу разликовати и фиксирати непосредни су израз самог животног пуса. Свака наша песма мала је „опера“ своје врсте; у њој има мелоса, ритма, рецитатива, драматике и лирике, дијалога ( или монолога ), осећања, страсти, динамике. Она је игра у себи, у титрају душе... Нема непосреднијег кључа досадашњег и историјског колективног темперамента него што је песма и музика. У свим другим врстама објективизације народне психе и карактерних црта личности једног поднебља имамо нешто статично, фиксирано, мртво; овде имамо ту психу , сваки пут поново оживљену у самом покрету и динамици. Рецимо за српску песму је типичан архајски облик – отегнуто брђанско ојкање. Као „патничко запевање“ оно изражава потребу усамљеног брђанин